Regija

Ajde, bona, koja korona! U Mostaru sve radi! Kafići, restorani, klubovi, trgovački centri

Još mi dobro prolazimo, kako smo zaslužili! Opušteni smo previše…

Evo kako smo divanili s Josipom Tolo, nije bezveze u prvoj rečenici, i s njezinin kolegicama: Marijom MijanLucijom Čobrnić i Veronikom Pehar, brucošicama novinarstva na mostarskom Sveučilištu, piše večeras Slobodna Dalmacija

Josipa je iz Posušja, Maria iz Mostara, Lucia je Makarka, a Veronika iz Čitluka. Ništa se ne čudite, sidimo u kafiću kraj njihova faksa i vezemo pomalo – ni sebi ne virujemo – o životu s koronon u srcu Ercegovine. Jedino mi masku nosimo među gostima, a pokazat će se da je tako i širon grada.


Foto: Paun Paunović/Cropix

Sve radi! Kafići, restorani, klubovi, trgovački centri, neman pojma, birajte… Po javnin ustanovama, većin centrima, bankama, poštama i slično, još se i pazi na mjere, ali općenito govoreći – živi se slobodnije nego u nas. Korona je spremila cili svit u žep, reka bi čovik da ni disat u svaka doba ne smiš, ali Bosna i Ercegovina devera po svome. Malo testiraju, cjepivo in nije ni na putu, kafići i klubovi puni, zdravstvo u komi, kantoni i entiteti ko rogovi u vrići, političari posvađani, al virus uzmiče. Sve krivulje in padaju, umire se manje, po bolnicama se leži manje, infetanih je manje, udio pozitivnih u testiranima manji, a da niko živ pojma nema zašto.

To je zemlja čudesna i magična, poharana, al žilava, lipšu ćete teško nać. U parama gola i bosa, a duhon berićetna: niko kraj nje gladan duha osta nije…

– Meni momak radi ko tehničar u bolnici na Bijelom brijegu. Kaže da je sad dosta bolje. Jesenas su se polomili – govori Lucia.

– Miriš li mu temperaturu kad dođe s posla – zezamo se.

– Ha-ha-ha, ne miri ni on meni!

– Meni tata radi u policiji: od pedeset mu kolega, možda desetak nije obolilo – kaže Maria.

– Stariji svijet povukao se u kuću, prepali se, jedino oni i nose maske po cesti u Mostaru, a vidim i po Sarajevu – dodaje Veronika.

– U Sarajevu je svakako loš zrak, možda malo i zato – veli Maria.

Kažu cure – a super su – da na faksu važi režim pola-pola: tjedan nastave uživo, tjedan on-line. Bilo bi in draže da se profesori odluče za jedno, ovako se moraš mislit koji je tjedan. Na nastavu nema bez maske.

– Po manjim trgovinama ni prodavači ni kupci ne nose, jedino ako naiđe inspekcija, a svak živ zna ko su inspektori – govori Josipa.

Mlade život nosi, pričaju nan ženskice da je provod sridon i vikendon:

– Gori sve! Kafići i klubovi!

– Zar nije policijski sat od 23 do jutra?!

– Jašta je, ali zabava počne u sedam sati, do fajronta se izbijemo i opet imamo kad odmorit, pa smo sutra ko novi!

– Ko nekad matineja. A kažnjava li policija ako se omakne koja ura proloma više?

– U početku su češće dolazili, već u 22.59, upale rotaciju pred klubom, muzika ne staje, oni naplate kaznu, al gazdi to nije problem – tumače nan studentice mostarske običaje.

Foto: Paun Paunović/Cropix

Pitamo kako ide s testovima, plaćaju li se, misle li se čipirat kad stigne vakcina.

– Testiraju džaba samo ako imaš simptome, ali sporo ide. Ja se bojim igala, a i čini mi se da nije baš toliko strašna ta bolest, za mene je ko jača gripa – misli Maria.

– Pošto su privatni testovi?

– Koji vam trebaju, pozitivni il negativni?! Ha-ha-ha… Meni se čini da je 150 maraka – kaže Josipa.

– Mene je strah da će nas zatvorit, da nećemo moć putovat ni radit bez cjepiva – pribojava se Lucia, a kući nije bila dva miseca…

– Da se ti ovde ne bi udala prije vakta?

– Ha-ha-ha…

Veronika ni sama ne zna bi li…, čipirala se. Ona i Josipa pridlani su sezonski radile u Međugorju. Litos ni marke, a studij se u BiH plaća. Đavlu i korona.

Kažu Mostarci, ajde, bona, koja korona?! Pa nas vataju u đir: Kako to, vi k nama možete, ali nama ne date k vama, a isto ste fasovali gore nego mi?!

Usrid epidemije – demonštracjun! Zdravstveni radnici ne mogu više podnit nepravdu. Reka bi čuveni Aleksa Šantić: “Svu muku tvoju, napor crnog roba, poješće silni pri gozbi i piru, a tebi samo, ko psu o sindžiru, baciće mrve, o, sram i grdoba!”

– Heroji smo im bili proljetos, kad je naišla korona, al novi kolektivni ugovor ne daju. Stari isteko ima godinu i po dana. A doktori ga imaju… Prosječna plaća zdravstvenog radnika, znači, ne liječnika, izađe možda 400 eura. Čistačice rade i za 150. Ako u ovoj pandemiji nismo zaslužili malo više, onda ja više ne znam kad smo – viče Ivica Anić, predsjednik reprezentativnog Nezavisnog sindikata zaposlenika Sveučilišne kliničke bolnice Mostar.

Srčan je i žestok, poteže iza svega glasa, skoro mu megafon i ne triba. U naramku drži sina Josipa, šest mu je godina, a uza nj je i supruga Snježana. Pravi obiteljski radnički marš. Govori da je živija u Splitu jedno vrime:

– Na Mejašima, ljepota je bila: ja na postdiplomskom, žena na porodiljnom – kaže magistar fizikalne medicine i rehabilitacije.

Kolega mu Dalibor Vuković, iz županijskog Nezavisnog sindikata radnika u zdravstvu, poručuje ekipi iz poduge kolone:

– Štrajk traje dok ne potpišu! Protokol je usvojen po našim uvjetima, sad počinju pregovori, a kad potpišu – svi idemo na viišnju!

Viišnja je, normalno, višnjevača, malo sladi, pa je i žene vole.

– A da van korona ne bi ušla sa zada dok vi ne gledate?

Foto: Paun Paunović/Cropix

To smo se sitili kako je prolitos bolnički ravnatelj Ante Kvesić, čačkajuć zube usput, objašnjava novinarima slučaj pozitivnog pacijenta koji se bija mota po bolnici i tako posla niz likara u samoizolaciju.

– Samo sprida može provat, a onda će nama na prsi naletit – spreman je Dalibor.

– Jeste li ostavili ikoga na straži?

– Ne vozite brigu, ima druga linija obrane dok smo mi ovde – ne daju se smest Daliborove kolege.

Samo naprid, nije se Ero nikad da lomit!

Krive se one sirene s auta hitne pomoći, svitle rotacije, ni svoje misli ne mo’š čut. Okupilo se čudo svita prid županijeskon vladon i nije in prvi put. Evo transparenata: “Vlado, javi se, bola..!”, “Potpiši, potpiso ga, dabogda!”, “Ni graha, ni pšenice, dok nam je Opsenice!” A taj Opsenica in je lokalni ministar. Goran mu ime.

– Čuj, ministar zdravstva, a cijelo vrijeme korone nije jednu zdravstvenu ustanovu obišao! Evo mu transparenta: “Izađi, da ti čiko nešto da!” I ove hemijske olovke tri imaju zakačene, da nam potpiše kolektivni – govori Nedžad Dugalić iz Zavoda za javno zdravstvo.

– Moramo se izborit! Eto šta nam rade: doktorima triput dizali plaću i neka su, al što nama ne dadoše ni marke, a na putu smo koroni i svemu belaju. Bogami nas ni pacijenti nekad ne razumiju, hoće zaraženi kroz hodnike, dolaze, odlaze, zovu, ja ih shvatam, al pazit se treba, izlažu i sebe i nas – kaže Dženita Hasanagić Kozić, diplomirana medicinska sestra u Domu zdravlja Stari grad.

Zna se, posli demonštracjuna – svi u kafanu i skidaj maske. Vanka dere bura, uši otpadaju, pa maska dobro dođe, a unutra svakako griju. Razmaka među stolovina nema, navalija svit ko mutav. Svi puše, kafeniše se pravo! Samo konobari imaju zaštićene face. Tu su i upozorenja, natpisi o koroni, ovo-ono, dezinficijensi su pri ruci, pa ko voli…

Da se ne lažemo, skoro isto ko u nas dok su kafići radili, a isto bi bilo da ih nije zatvorilo. Nego nan je sad malo neobično jer doma moramo u trafiku ili u pekaru po kavu iz aparata. Tako smo mi Eri neobični. Samo šta mi uvik gledamo svojin očima, tuđe nas malo zanimaju.

– Šta se, bola, čudiš, pa legalno je sjedit u kafani, kad zabrane i to – sjedit ćemo đe bilo – dobacuje nan jedan iz prikrajka.

– Izjutra je sabiranje, uvečer oduzimanje! Čim sunce zađe za Hum, nema u gradu živa roba. Onda po danu malo prohodamo, da prodišemo – kaže Nina Humačkić dok s prijateljicom Vesnom pije kafu, a djeca se dave kolačima u krcatoj velikoj kavani iznad Neretve.

Vesna nosi kesu blitve. Ubila se za zeljanice, al neće bit pita, pod ulje će danas blitva. Neko voli isjeckat malo saransaka, to bi u nas bija luk, ili češnjak. A nekome i smeta, ima ljudi da ih žgaravica goni. U Vesne maska pod vraton. Na poslu je dojadi držat priko nosa po čitav dan. Govori Nina:

– U Libanu radim godinama, kod UN-a. Prije bila u Gruziji. Dolje sam i prebolovala koronu, pa me evo sad malo i kod kuće. U Bejrutu je teški lockdown, sve zatvoreno. I pridržavaju se bolje nego mi – standard nikakav, mjesto u bolnici se plaća, kapitalizam je to, a te su im bolnice i nastradale u onoj eksploziji u luci što je ljetos bila. Zato svijet nosi maske i po cesti, jeftinije im…

I zbilja, dobro kaza Nina, ko da Šantića čitaš: “Sunce tone, dan se kloni, u daljini zvono zvoni, studeni mu dršće glas…” Smrkava se, jedva ćuku možeš trefit po Starom gradu. Doduše, nije drugačija ni dalmatinska zima, evo Splita za primjer: kad turisti odu i gazde zaključaju lokale, a radnike pošalju na biro, Geton možeš zavijat ko vuk u planini. Jedino šta u Mostaru gaziš oblucima u kaldrmi, a Spliton uglačanin kamenin pločama.

– Čitav svijet je pokorila korona, đe ne bi jedan Mostar?! Nema ništa dok avioni ne polete. Nas su vazda držali izleti iz Međugorja i Dubrovnika, neku mrvu iz Sarajeva, a sad ne prođe šaka svijeta niz Kujundžiluk cijeli dan. Talijani su pali, ništa više od njih nema. Na sjeveru imaju još nešto para, a na jugu – ni za špica! Sad su pare u Azijata, al džaba, virus ne da poletjet – veli Azer Badžak, vlasnik umjetničke radionice u bakru.

Otvori dućan svaki dan, više iz običaja, sto godina njegovi drže taj lokal: pradedo, dedo, babo i sad Azer. Do njega su bratov i tetkin prostor, malo niže niz kaldrumu i rođak mu je Dado, al je sav nekako ters, zlovoljan, valjda od muke.

– Ljetos je bilo nešto Bosanaca, samo slabo ti je to, jarane, prije je bilo turista ko pljeve, od aprila do kraja oktobra – kaže Azer.

– Pa kako deverate, da li se priživit?

– Zaradilo se nešto, neće svijet propast za godinu dana, al ne bi valjalo da se nastavi vako odsad, nadalje i ubuduće.

– Ja, bola, tama tako… Sreća, kiriju ne plaćaš.

– Plaćam! Uzeli komunisti dedi 1959. devet radnji!

Ajmo doma… Ima cila filozofija i narodna predaja kako prić granicu. Jedna nas je žena pitala kako će materi dignit penziju u Metkoviću, kad je mater sad u nje u Mostaru, a korona zabranila odat okolo?! Drugi vele, kaži da moraš na sprovod. Treći su čuli da imaju neki Talijani na Širokom, dadneš 50 maraka, a oni tebi dadnu negativan test, al četvrti vele da je to u Uskoplju. Peti, opet, da ni bleso nije lud, da na granici ne priznaju svaki test i da su nikidan uvatili neke falše.

Priča se i da po Kupresu, Vlašiću, Blidinju, Jahorini…, nema slobodna kreveta, da svit iz Hrvatske uplati i dođe, a hotel da njima plaća test za ić kući. A ko ima love, taj da će u samoizolaciju kod kuće, pa se testirat privatno u jedno popodne.

Mrak se stisnija, na granici – gluvo. Spuštene su rampe.

– Ko van ovo po novinama piše pizdarije – pita hrvatski policajac.

– ?!

– Bogati, evo naslova: u BiH se može 12 sati bez negativnog testa ili samoizolacije na povratku u Hrvatsku…

– Pojma nemamo, piše danas ko šta oće…

– Nije za svakoga 12 sati! To je samo za posebne kategorije, za iznimke, razumite li, za neodgodive poslove i slično. Za studente, profesore, sahranu… A ne, iđen ja sist u auto pa na Kupres niza stranu đir po snigu, pa ću se vratit kući večeras – govori policajac kroz onu šubu.

Ladno je, srce puca od leda, a koroni ona stvar za sve ove naše budalaštine.

Slobodna Dalmacija