Autor: Darijo Bjeliš
Foto Ante Žagrović Kiridžija
Postoje ljudi koji ne traže ništa, a daju puno. Ljudi koji ne žive za sebe nego za trenutke s drugima. Za razgovor, za šalu, za ono ljudsko “kako si”. Takav je bio Rato iz Opuzena.
I zato danas nije tužno samo jednoj kući. Tužno je cilome Mistu. Jer kad ode čovik poput njega, ostane praznina koju ne možeš opisati. Ona tišina kad prođeš miston di si ga navika vidit. Kad instinktivno očekuješ njegov glas, a znaš da ga više nećeš čuti.
Rato je bio jedan od onih ljudi koji su činili da se osjećaš doma. Bez velike priče, bez važnosti i pompe. Samo svojim srcem, svojimhumorom i dobrotom koju nije glumio.
Koliko je samo ljudi nasmija. Koliko je ruku stisnuo. Koliko je puta nekome uljepšao dan, a da toga nije ni bio svjestan. Takvi ljudi ne znaju koliko vrijede dok su tu, jer njima je prirodno biti čovik.
Danas će mnogi zastati i reći:
“E, ovuda bi sad proša Suvi…”
I upravo to govori koliko je značio.
Jer neki ljudi nisu samo dio Mista. Oni postanu njegov znak. Njegova duša. Njegova navika.
A kad takav čovik ode, ne ode samo jedan život. Odu i uspomene, smijeh i dio vrimena koje se više nikad neće vratiti isto.
Nedostajati ćeš, Rato.
Na Rivi. Na Pjaci. U prolazu. U priči.
Nedostajati ćeš ljudima koji te možda nisu viđali svaki dan, ali su znali da si tu.
I zato ćeš ostati živ.
Dok god te se spominje uz osmijeh i suzu zajedno.
