U suradnji s portalom trafika.hr, prenosimo prvu od serije kolumni pod nazivom Duškologija, koje je za taj portal napisala naša draga sugrađanka Duška Mušić. Naslov prve kolumne nosi zanimljiv naslov – “Kako sam zbog knjige postala mišćanska kurva“.
pita me Danko oću li pisati kolumnice za Trafiku…
rekla sam da oću…
nit poznajem Danka, nit sam ikad pisala kolumne, niti mi je jasno zašto je Trafiku napisa velikim slovom… u mome malom mistu trafika se piše malim slovom i u jednoj radi moji rodica Gina, na pijaci je i radi od pet do ponoća…
sa svojih šezdesetplus godina mogu sve šta hoću… već par godina imam šezdeset i do smrti ću ostati u tim godinama jer mi savršeno stoje… zato se mogu pravit da znam Danka, da znam pisat kolumnicu i da mi se jebe zašto je trafiku napisa velikim slovom…
najprije o mom mistu…
čini se kao da je grad, a zapravo nije ni grad ni selo… imali smo nekada, prije ihihi godina jedan semafor koji nikada nije prosvitlija, onda su ga uklonili nakon par desetljeća… znači – jesmo grad čim smo imali semafor…
nismo ni selo, cilo misto je u betonu, nema nigdi kukuruza, ni svinjca ni kokošinjca… ima seljaka, al to nije dovoljno da bi se neko misto zvalo selom…
mišanca smo od ljudi, bili smo nekada jaka vojna baza, skupljeni sa svih strana… imamo ljudi, a nemamo ljudi, ceste prazne, riva prazna, nema pisme, nema smija…
nemam pojma zašto mi se čini da smo od davnina ukleti…
zato ću samo napisati da živim u mistu…
kao što rekoh – gospođa sam od šezdeset plus, sto plus i dvi tisuće minus… kupujem sve na akcijama, pratim letke i reklame, u mistu me zovu: gospođa od akcija… kako nisam mogla preživit od mirovine odlučila sam napisati vrlo hot seksi knjigu, digla kredit, izdala je, prodavala i tako počela živit od seksa sa šezdesetplus…
međutim, dogodilo se čudo… u mom mistu ljudi me prestali pozdravljat… bižali od mene na drugu stranu ceste, sklanjali se u ulaze, čini mi se da sam bila preteča korone, zimi sam prestala hodat rivom od straha da ljudi ne počnu skakat u more kad me sretnu…
postala sam mišćanska kurvetina onog trena kad sam postala književnica…
jesam ja bila raspuštenica, imam i dite, bila sam udata za čovika druge vire, skroz je u redu i pošteno šta sam se razvela, ic okej, svi su me pozdravljali…
kako je knjiga izašla – muk…
javili iz gradske knjižnice da se ne može doći do mojih knjiga, kažu da se ljudi upisuju na podugu listu čekanja, da je najčitanija knjiga mjeseca… to su se upisivali svi pošteni mišćani koji su mi digli pozdrav, očekujući da će im se, čitajući u tajnosti moju knjigu, možda dignit i pišo…
počela sam javno, na promocijama, za svu mušku populaciju govoriti da, na weceu gdje obično čitaju u miru božjem moju knjigu, otvore stranice 19, 27, 30, 48, 53, 69 i ako do te stranice ne uspiju, onda neka se jave na urologiju, prostata ili nešto slično…
malo sam se umorila od pisanja knjiga pa sam se okrenula drugom poslu, isto je vezan uz seks…
sada me trećina pozdravlja, trećina me ne vidi, trećina mi se smije (ovo sa tri nema nikakve veze sa tri prsta i ne znači da sam četnikuša ili da patim za jugom)…
dodala bih, ako se netko pita, da jako jesam za slobodu abortusa… kako bi dobro bilo da nekih nije nikad ni bilo…
takvo je trenutno st(r)anje u mom poštenom mistu…
opširnije u slijedećoj kolumnici…
