Aktualno

Je li ovo s alkoholom iza osam navečer pomalo smiješno?

Čoviče, požuri kad sam ti reka, ostat ćemo bez pive – govori mladić drugome pred samoposlugom nekidan. Isprva nisam razumila o čemu se radi, a tek na blagajni mi za par minuta kasnije postade jasno, piše Silvana Uzinić u priči za Slobodnu Dalmaciju.

– U zadnji čas, momci – govori blagajnica dok “tuče” po pivama.

– Drugi put mi nemojte dolazit ovako u sekundu jer neću vam tuć – žugala je, a oni se smijulje pa zabavljeni nekom svojom pričom uz smijeh odoše.


– Al’ zatvarate blagajnu? – u čudu pitam prodavačicu.

– Ma neee, samo alkohol ne smijem tuć iza osam – podsjeti me na jednu od epidemioloških mjera koju je vjerojatno puno nas potpuno smetnulo s uma.

– Šta ti je, ženo, ja nisam mogla radit kolače nekidan jer mi nije tila naplatit oni mali rum iza osam – govori mi jedna prijateljica kojoj sam prepričavala događaj iz moje samoposluge. Možda je trebala probat s mozart kuglama ili griottama, hehe…

Na kavu pod šator

– Pa di ti živiš – čudi mi se kolega. – Jedva sam izmolija ženu da mi da dvi pive na lipe oči jer smo susidi, poznaje me, sutra ujutro sam nosija lovu. Ona bidna ne smi provuć kroz blagajnu zadnju uru radnoga vrimena. Pa čekaj, sve živo se može nabavit noću i danju, mo’š drogu u vrtiću kupit, čoviče, a da ne mo’š samo tu jednu uru uzet pivo. Znači, trča sam ka blesan nekidan po bocu vina kad sam iša u goste…

I onda smo vrtili malo te mjere o kojima se i zna i ne zna. Pun kufer nas je zaboravilo na one smanjene decibele po kafićima, a to je, recimo, skroz O.K. mjera. Mladima izgleda nije jasna, ali meni jest. Ionako sam prezirala kad ne čujem samu sebe za stolom, a kamoli da se sada moram primicat sugovorniku.

Gledam te kafiće po kvartu, kad je zahladilo i zapuhalo, oni šta imaju staklena i plastična zakloništa prepuni su, a oni koji nemaju čekaju besposleno da završi radno vrijeme.

– A jeste vidili… Pomalo je nepravedno, je l’ tako – govori mi vlasnik jednog takvog kvartovskog kafića dok gleda “šatoraše” preko puta. Baš u njega meni je najbolja kava.

– A šta ćemo, unutra ne smijete, stalno nas obilaze ovi redari. Nekidan me čovjek zamolio da ga pustim, ima flaster na oku, vidim da ne smije na vitar, dopustim mu, a za pet minuta ušla mi kontrola – sliježe ramenima.

– Ja ove mjere potpuno razumijem, šta je, tu je, ali nemamo ni neke koristi od par stolova tu ispred. To su samo kave, a svaki mjesec izdvajam za fit. Više pričam s knjigovođom nego sa ženom. Treba ovo nekako izvuć i plaćat režije, niko te ne pita odakle ti, ne znam više šta bi reka – rezigniran je, ali staložen, daj šta daš.

A ovi šta imaju zaklonište nad štekatom prave se Englezi. U početku su im stolovi bili donekle razmaknuti, a kako vrijeme odmiče, sve su bliže. Kafedžije se nakrcale ka u čekaonici COVID ambulante, katastrofa! Nelogično. Da, to je prava kvalifikacija za mnoge epidemijske mjere. Ne bi se čovjek lako odlučio za šampiona.

Ni piva ni kokica

Recimo, kad su ono zabranili treninge plivačima, a dozvolili vaterpolistima. Ili dozvolili praćakanje po toplicama. A tek kad su bili zabranili sportove i na otvorenom. Gledala sam bacalište splitskog ASK-a gdje trenira i jedan parasportaš. Sprema se, ni manje ni više, nego za paraolimpijadu. Njih troje bacaju, jedan kladivo, drugi koplje, treći kuglu. Udaljeni su jedan od drugoga metrima i zajedno s trenerima sveukupno ih je šestero. Kog boga su njima ikad zabranjivali treninge? Ili trkačima?

A ono kad su dozvolili samo sportašima prve kategorije, a među plivačima u cijeloj zemlji je samo jedan takav. Pa jasno je da je i ovo s alkoholom iza osam navečer pomalo smiješno. Taj jedan sat zabrane neće spriječiti namjeru koja, O.K. priznajem, ima neku osnovu. Manje se dereš trijezan nego pijan. Ne širiš pljuvačku, ali maligane možeš posrkati već do podne, a kamoli do osam. Ma bilo je i još uvijek ima preludih ograničenja poput onih da nema kokica u kinu. Stalno čekam da neko jednom dobro pretrese sve to šta je dozvoljeno, a šta ne, ali neke mjere su već zapale u povijest, zacementale se kao da više niko o njima i ne misli. I ne misli stvarno, a to je onda bezveze. Ajd’, uzdravlje nam, čin-čin!

Tekst: Slobodna Dalmacija